Jugoslavija : |
Ta realnost, sa ciničnim povećanjem bombardovanja, masakra i proganjanja, očigledno pokazuje da je ovaj rat rat protiv proletarijata, protiv njegovih interesa i protiv njegove borbe. Ovaj rat je nova epizoda u skoro beskrajnoj listi napada svetom rasprostranjene kapitalističke Države protiv proletarijata. Ovaj, ko zna koji po redu, rat nije ništa drugo do originalni produkt sveta eksploatacije.
A pored te realnosti, koju je nemoguće ignorisati, postoje predavanja, sranja, spektakl. Zato što kapitalizam otvoreno pokazuje svoju pravu prirodu, kao danas u bivšoj Jugoslaviji, svi njegovi mitovi imaju jednog zajedničkog imenitelja - tvrdnju da je kapitalistički horor prouzrokovan fenomenom stranim razvoju ovog društva. Cilj je da se prikrije stvarnost, da se prava igra sakrije kako bi se proleteri podjarmili još više i da ih se natera da prihvate neprekidne žrtve kojima se ovo društvo hrani. Cilj je da se prikrije činjenica da kapitalističko društvo ne znači ništa osim rata, oskudice i bede. Zbog toga političari i novinari krive "nekompetentne vodje" ili "diktatore", "nerazvijenost", "religioznost" ili "etničke" razloge, "nedostatak demokratije"... Kao što već rekosmo: sranje, spektakl.
Jedan od pravih razloga za izbijanje rata u Jugoslaviji je potreba Države da se bori protiv proletarijata, da ga podjarmi, da ga raštrka i porazi njegovu borbu. Za pet godina koje su prethodile izbijanju rata, naša klasna braća i sestre u Jugoslaviji su se kroz svoju borbu žestoko suprotstavili merama protiv radnika koje je Država preduzela sbog suočavanja sa krizom koja divlje trese kapitalističko društvo, ovde kao i drugde u svetu.
U medjunarodnom kontekstu krize, povećanje antagonizama izmedju kapitalističkih ajkula postaje neizbežno, kao i povećanje medjuimperijalističkih tenzija i uvećanje broja ratnih žarišta kao "prirodnih" faktora, gde ti antagonizmi eksplodiraju u otvorene sukobe - nezavisno od volje različitih buržoaskih frakcija - i to je naša svakodnevica. Rat se vodi sada i ovde, a ne negde drugde. Svaka kapitalistička frakcija pripremajući se konstantno za rat, vodi rat. Na primer, nametanjem socijalnog mira "kod kuće" i konstantnim sprovodjenjem novih napada (oskudica, smanjenje plata i prihoda, disciplina...) na naše uslove života i našu borbu.
Rat u Jugoslaviji je još jedan korak u opštem ratu za "priznanje" ("priznanje" koje je nametnuto terorom i stalnom ucenom!) svih ratova kao "prirodne" perspektive društva u krizi. Ovo se odnosi na proletere u Evropi i drugde, koji pasivno posmatraju porast nasilja na svojim ekranima TV-a. Jer ukoliko je kriza "prirodna", onda nezaposlenost, beda, svi oblici žrtava, postaju takodje "prirodni". Ukoliko prestanete da protestvujete, počinjete to da prihvatate ("Može biti i gore"!) i da se žrtvujete. Tom logikom uskoro ćete biti pripremljeni za front.
To nije iznenadjujuće jer su većina proletera današnjice, naročito u Evropi, robovi patriotizma i drugih buržoaskih fraza, robovi "pacifizma", "anti-imperijalizma", ili čak "anti-fašizma". Nije iznenadjujuće čak ni kada vidimo da medjunarodni proletarijat današnjice nije sposoban da potvrdi svoju revolucionarnu prirodu sa njenim komunističkim osnovama.
Dokle god smo pasivni potrošači i posmatrači naših bednih života, dokle god smo "korisni idioti", svašta nam se može desiti. Ne bi se trebali začuditi ukoliko sutra dobri gradjani počnu da se ubijaju medjusobno iz bilo kog razloga! Komšija protiv komšije, radnik protiv radnika, proleter protiv proletera.
Mi smo protiv svih strana, protiv Hrvata, Srba, Bosanaca, Slovenaca, Albanaca, protiv "medjunarodne zajednice" (što je samo još jedno ime za bandu terorističkih Država koje nas uništavaju i eksploatišu dan za danom!), Francuza, Amerikanaca, Rusa, Nemaca, Italijana, Britanaca, Egipćana, Iranaca... bilo koga! Mi nemamo otadžbinu! Biti patriota znači biti ubica!
Najpre napadamo buržoasku frakciju sa kojom se direktno susrećemo, jer u borbi protiv "naše buržoazije" mi praktično poyvrdjujemo naš internacionalizam, identičnost interesa i borbe koji su zajednički sa proleterima u Jugoslaviji i drugde. Naš internacionalizam ne znači "učiniti nešto za proletere negde drugde" već znači biti deo zajedničke borbe, potvrditi ovde, kao i svuda, zajedništvo interesa i borbe koje delimo sa našom klasnom braćom i sestrama svuda. Revolucionarni defetizam znači borbu za odbranu od "naše buržoazije"!
Važnost ove poslednje tačke postaje još jasnije ukoliko spomenemo praktično ohrabrivanje (uprkos njihovim govorima punim dobrih namera) izmedju različitih frakcija kapitalističkih Država širom sveta. Njihove se različite politike završavaju u opštem masakru naših prijatelja proletera.
Uloga imperijalističkih snaga je jasna, oni su direktno umešani u rat u Jugoslaviji: sve buržoaske frakcije zajedno rade savršeno na nastavljanju masakra. I pored uloge koju su imali u započinjanju konflikta odobravajući raspad Jugoslavenskog nacionalnog jedinstva kroz priznavanje nezavisnosti Slovenije i Hrvatske; i pored velikih profita koje ostvaruju, kao i u drugim ratovima, prodajući oružje; i pored korišćenja ovog rata kao polja za eksperimente široke skale; i pored hipokritske medjunarodne blokade koja iznad svega učvršćuje nacionalno jedinstvo oko klike vladajuće kopiladi u samoj Srbiji; i pored veoma korisne propagande koja ovim ratom dopušta ljudima da se "kod kuće" bore u odbrani "vrednosti slobodnog sveta", a protiv "ljudskog ludila"... mi ne zaboravljamo da te države takodje učestvuju i direktno (oni masakriraju!) kroz akcije NATO i UN, pod hipokritskim izgovorom operacija za očuvanje mira. Ukoliko želiš da vodiš rat, pričaj o miru! Kao i za vreme rata u Zalivu!
Mi se ne borimo za "mir", mi nismo pacifisti! Kapitalistički rat i mir se ne razlikuju i naša borba je suprotna oboma! U ovom bezosećajnom društvu, vrhunac radikalizma je "pozvati" na intervenciju UN kako bi povratile mir. Ne postoji niko toliko slep da to ne vidi. Dole sa UN, dole sa ubicama "andjeoskih lica"! Oni nisu neutralni, oni su naši neprijatelji i zaslužuju da se sa njima tako i postupa!
Humanitarne kampanje nisu ništa do sredstva za ucenu i ponovno uspostavljanje kontrole nad proleterima; šta više, u ime je mira, u ime je mirovnih dogovora, u ime je UN, da su proleteri u Bosni i Hercegovini prisiljeni da drže svoje oružje i pasivno čekaju, kao zveri, čas smrti kada će biti poslati u klanicu bojnih polja.
Mirovni pregovori nisu ništa drugo do odobravanje, od strane "medjunarodne zajednice", onoga što se dešava na bojnim poljima. A ono što se dogadja nisu ništa drugo do deportacija, neishranjenost i oskudice, epidemije, sistematska silovanja... ukratko, erupcija državnog terora, a UN su potpuno povezane sa tim, isto kao i pregovarači (predsednik Doktora bez granica je nedavno izjavio da su aktivnosti njegove organizacije olakšale "etnička čišćenja"). Pregovarači su samo generalske marionete.
Država uvek proganja socijalne agitatore, sve one koji su joj suprotstavljeni, njenom socijalnom miru i njenim patriotskim dužnostima. Ona zna da je njena dominacija nad društvom neizvesna jer se zasniva na moći da podeli proletere, da ih drži kao robove buržoaskih podela (ovo pokazuje bitnost ideološke mistifikacije) i da bez milosti uguši bilo kakvu manifestaciju borbe protiv eksploatacije i protiv države. Kontrola države nad društvom nije bez problema. U Beogradu je, na primer, u martu 1991, miting organizovan od "legalne opozicije" prerastao sa početnih pozicija u klasičan sukob sa snagama reda. Oko 100.000 proletera, vičući "Slobo, Sadame - vrati se u pustinju", okupilo se u centru grada. Deo njih, najmilitantniji, su napali prodavnice i banke, spaljujući "srpske" i "jugoslovenske" nacionalne zastave. Morala je da reaguje i armija. Trebalo im je četiri dana da uspostave red i mir, da bi slomili proleterske defetističke akcije.
Mi nismo bespomoćni: bogati smo istorijskim iskustvom naše klase i nanovo primenjujemo kolektivno sećanje na naše borbe; to nam obezbedjuje klasičan okvir za naše aktivnosti i spašava nas da ne ponavljamo greške. Mi takodje znamo da naša borba donosi pravu perspektivu za sam život. Gledano unapred, mi želimo da uništimo neživot, našu bedu, eksploataciju! To nam daje snagu!
Bez ikakvih iluzija, koje nam naše raštrkano i izolovano stanje, koje nam daje dominantnu atmosferu sektaštva, sumnjičavost na sve pokušaje da se unese centralizovano upravljanje revolucionarnim aktivnostima, naš jedini cilj može biti preuzimanje minimalnog nivoa izgledne borbe (razotkrivanje svih nacionalista, UN i imperijalističkih snaga, poboljšanje cirkulacije informacija, direktna pomoć svim internacionalističkim drugovima, razjašnjenje i usvajanje ciljeva i sredstava komunističke borbe...). Ciljamo da postignemo to u saradnji sa ostalim drugovima koji deluju na osnovama internacionalističke komunističke aktivnosti protiv kapitalističkog rata i mira.
Pisanje i cirkulacija, na različitim jezicima, ovog manifesta dozvoljava nam centralizaciju naših aktivnosti, da stupimo u kontakt sa drugim revolucionarima, da ojačamo tabor onih koji zajedno sa nama brane iste internacionalističke perspektive, da izrazi potrebe svih proletera koji se bore protiv rata i bede i da povećamo jasnoću naših perspektiva za borbu.